Nedavno je obeležena 70-godišnjica od jedine trke Formule 1 u Beogradu, a nedavno je iz štampe izašlo i dopunjeno izdanje knjige "Moj svet brzine", novinara Đorđa Đenića, koji već više od četiri decenije prati zbivanja u automobilskom sportu. Ekskluzivno za Automagazin portal, objavljujemo priču čoveka koji je prvi opširno otvorio temu Grand Prix trke oko Kalemegdana, 1939. godine...
Naš istaknuti automobilski novinar, gospodin Đorđe Đenić otkriva nam nove detalje sa jedine Grand Prix trke u našoj zemlji, ali i daje svoje viđenje autosporta u Srbiji. - Vi ste prvi otvorili temu Grand Prix trke oko Kalemegdana. "Priču o Kalemegdanu sam čuo od Radivoja Markovića. Juna 78. godine (1978. godina), kada mi je to ispričao, ja sam pomislio da on malo preuveličava. U Radio Beograd sam došao 1968. godine, i sa "Raćom" sam se znao već 10 godina. To je čovek koga sam izuzetno cenio. Kada sam ga pitao kako je izgledao autosport u Beogradu pre rata, on mi je ispričao: Pa bila je ova trka oko Kalemegdana, 3. septembra 1939. godine, oni su leteli kroz vazduh. To su bile jake mašine, imali su oko 500 konjskih snaga, i leteli su na pola metra visine u dužini od 20 metara. Ja sam ga zaprepašćeno gledao. Kasnije mi je istu priču potvrdio i "Kneža", moj urednik. Kasnijom analizom sam shvatio da komunisti nisu dozvolili da se o toj trci piše, kao i da je to bila trka koja njima nije odgovarala, jer je to bila trka u kojoj su dominirali vozači iz zemalja Sila osovine: Brauhič, Miller, Lang i Nuvolari, u nemačkim bolidima Auto Union i Mercedes
- Da li ima još nekih zanimljivih detalja o samoj trci? "
Tako je, ali priča iz 1939. godine zaista je fascinantna i zaslužuje veliku pažnju. Točkovi na tim bolidima bili su prečnika 19 cola i imali su dijagonalne gume. Oni su vozili 50 krugova oko Kalemegdana, a Brauhič je obišao stazu oko Kalemegdana za 74 sekunde. Fascinantan je i podatak da je na trci bilo 100.000 gledalaca, a 80.000 sa plaćenimm ulaznicama. Podsetimo, Beograd je tada imao oko 300.000 stanovnika, što znači da je na trci prisustvovao svaki treći stanovnik Beograda. Tribine pored staze, obezbeđenje, ulaznice. Treninzi su se vozili tri dana." - Primetili smo da emisiju Vreme sporta i razonode "provlačite" kroz celu knjigu. "Ja sam tada radio na Radio Beograd emisiju "Vreme sporta i razonode", zajedno sa 20 mojih kolega. Moj urednik bio je čuveni sportski reporter, Radivoje Marković, zatim legendarni Predrag Knežević, šampion u automobilskom sportu i maestralni šahista, Svetozar Gligorić. To je tada bila kultna emisija, koju je slušala cela Jugoslavija. Sada ne postoji na našim prostorima emisija sa kojom mogu da je uporedim. Pored toga, tada je Radio Beograd imao predajnik, preko kojeg se pratio u celoj Evropi. Emisiju su slušali ljudi na vrhu Evrope, u Švedskoj i Norveškoj, a svoje slušaoce imao sam i na ostrvu Nordenaj u Severnom moru. Ja sam jedan od urednika i voditelja jutarnjeg programa prvog programa Radio Beograda. Kada sam čuo da se u listu "Politika" prva, druga i treća strana bile posvećene trci oko Kalamegdana, otrčao sam preko puta i u arhivi pronašao nove zanimljivosti o samoj trci. Bilo je 11 trka. Trke su počele u 11 sati pre podne, a završene su uveče oko 6. Bilo je nekoliko klasa motocikala, zatim nekoliko klasa automobila, i na kraju, kao šlag na tortu, najsnažnija GP klasa, u kojoj su učestvovala četiri najbolja vozača sveta. To se može uporediti sa situacijom da se sada na trci u Beogradu pojave Raikkonen, Schumacher, Button... Na Grand Prix Beograda vožen je "levi krug", a start je bio 50-ak metara nizbrdo od mesta gde se iz Knez Mihajlove ulice ulazi na Kalemegdan. Podloga je bila tzv. kaldrma, odnosno kocka. Deo staze se menjali pre trke, ali bilo je mesta gde to nije bilo njabolje urađeno, pa je tokom trke jedna kocka iskočila i razbila izlog neposredno pored staze..."
- Fascinantno je da se snaga tadašnjih bolida kretala do 500 KS.
"Da. To su bili avionski motori. Hitler je razvijao avionski motor pod plaštom trka. Podsetimo, tog dana, 3. septembra 1939. godine su Nemačka i Francuska ušle u rat. Zvaničan početak II Svetskog rata je 1. septembar i napad na Poljsku. Već na drugom treningu, u petak, počeo je rat, ali trka je bila održana." - Koji su vozači tada bili najpopularniji? "Kada sam u kancelariji, sa Raćom (Radivoje Marković), pričao o Grand Prix trci u Beogradu, pitao sam ga za vozače. On mi je pričao o Nuvolariju, Brauhiču, Mileru... Kazao je da je Brauhič bio jedan veoma zanimljiv Nemac, visok, krupan. Njemu je stric bio Valter fon Brauhič, čuveni nacistički general, koji je rukovodio napadom na Moskvu. Kada su novinari u Metopolu pitali Brauhiča u kakvim je odnosima sa stricem Walterom, on je odgovorio: "U svakoj familiji ima neka budala." - Kasnije ste uradili ste intervju sa Brauhičem. "1978. godine, kada sam pravio emisiju o Grand Prix trci u Beogradu, uspeo sam da napravim sjajan intervju sa Brauhičem. U tom trenutku, jedini preživeli svetski pilot, koji je nastupao u Beogradu, bio je Brauhič. Preminuli su Lang, Nuvolari i Miler. Deda Voja (Voja Ivanišević), naš čuveni motociklista, rekao mi je da je Brauhič živ, i ja sam počeo da ga "jurim". Imao sam veliku pomoć kolega iz nemačke redakcije, i saznam da on živi u Istočnom Berlinu. RTT, radio -telegraf - telefon sprega tada je bila osnova naše potrage ua informacijama, za emisiju "Vreme sporta i razonode". Došao sam do broja telefona Olimpijskog komiteta u Berlinu i evo kod mene je još uvek stenogram razgovora. Razgovor sa Brauhičem pušten je u emisiji Indirekt, zajedno sa nekoliko zanimljivih scena sa našim motociklistom Vojom Ivaniševićem." - Da li je istina da je Brauhič hteo da pobegne pre trke, jer je počeo rat? "Tako je. Brauhič je planirao pre početka trke da napusti Beograd. Kada su pozvali šefa i rekli mu da je Brauhič napustio trku, on je prokomentarisao da je Brauhič pravi Nemac, koji je krenuo da brani svoju zemlju. Međutim, Brauhič nije planirao da ode u Nemačku, već u neutralnu Švajcarsku..."
- Koji je Vaš motiv da napišete ovakvu knjigu?
"Ja sam ceo svoj život posvetio automobilskom sportu. 1968. godine, kao student sam stigao u Radio Beograd, da radim preko leta. Ali, kada sam došao u redakciju, ja sam se zarazio celom ekipom koja je tamo radila. To je bila najjača novinarska redakcija na Balkanu. Radivoje Marković, Milivoje Marković, Kosta Timotijeveć, Branko Dadić... Sticajem okolnosti, u vremenu kada sam ja počeo da radim, u ekspanziji je bio reli. Prvi YU reli održan je 1967. godine, a 1967, 1968. i 1969. godine na beogradskom Ušću su održane tri najveće automobilske trke posle rata. Na Ušću su vozila tri vozača koji su kasnije ušli u Formulu 1. Đunti, Mercario i Lauda. To su bile trke koje su pratile između 30.000 i 50.000 gledalaca. To su bile zlatne godine automobilskog sporta Jugoslavije. Na trkama fića bilo je preko 80 automobila, a propusna moć staze bila je oko 20 automobila, pa su se vozile kvalifikacije..." - Možemo li očekivati nova izdanja knjige?
"Ovu knjigu sam uradio, jer smatram da je to kruna moje novinarske karijere. U novinarstvu sam punih 40 godina, i rekao sam sebi: Ovo moraš da uradiš! Bilo je jako teško, jer tek kada sam počeo rad na knjizi, shvatio sam šta je to. Moram da zahvalim na podršci mojoj supruzi, jer ona mi je puno pomogla i u trenucima kada sam razmišljao da odustanem. Knjiga je rezultat dugogodišnjeg praćenja automobilskog sporta, i rezultat jedne velike ljubavi i upornosti. U odnosu na svih 390 televizijskih emisija koje sam napravio, knjiga je neuporedivo teža. To je nešto neverovatno. Bez obzira na sve moje radio i TV emisije, i činjenicu da me je televizija učinila poznatim, knjiga je nešto posebno. Radio emisije, TV emisije, sve se to zaboravi. Knjiga je večna, knjiga je neuništiva."
Naslov: Re: najstariji pežo 
13th Oktobar 2013, 09:23
